Pravni osnov za kolektivnu zaštitu potrošača

U Republici Srbiji institut kolektivne zaštite regulisan je Zakonom o zaštiti potrošača (ZZP) iz 2014. godine. Zaštita kolektivnih interesa potrošača poverena je resornom ministarstvu i sprovodi se kroz upravni postupak. U prethodnom Zakonu iz 2010. zaštita se sprovodila pred redovnim sudovima kao građanski postupak. Zakon o parničnom postupku predvideo je posebne građanske postupke koji regulišu kolektivno obeštećenje. Međutim, Ustavni sud Republike Srbije odlukom IUz-51/2012 (Sl. glasnik RS broj 49/2013) proglasio je neustavnim odredbe navedenog zakona koji regulišu oblast kolektivne zaštite, inter alia, zato što Zakon o zaštiti potrošača iz 2010. nije eksplicitno definisao koncept kolektivnog obeštećenja. U uporednom pravu kolektivno obeštećenje retko se izričito definiše. Postojeći ZZP veoma široko definiše kolektivno obeštećenje, bez isticanja jasne razlike između kolektivnog interesa i zbira pojedinačnih interesa. S obzirom da je onemogućena sudska zaštita, takvo rešenje značajno odstupa od većine evropskih zemalja koja ističu različite zakonske mogućnosti za kolektivno obeštećenje kroz redovan građanski postupak. U uporednom pravu, kolektivno obeštećenje po pravilu pripada građanskom postupku.

Prema postojećem zakonskom rešenju nadležni organ uprave je ovlašćen da pokrene upravni postupak, čime je pokretanje ograničeno samo na jedan entitet. Ministarstvo trgovine, turizma i telekomunikacija (MTTT), nadležno za poslove zaštite potrošača, ima nadležnost da sprovede postupak koletivnog obeštećenja u skladu sa pravilima opšteg upravnog postupka. Ministarstvo pokreće proceduru ili ex officio ili na zahtev ovlašćenih tela i procenjuje da li je bilo povrede kolektivnog interesa. U praksi to znači da kolektivna zaštita potrošača zavisi od diskrecionih odluka zvaničnika nadležnog ministarstva. Tako da organizacije potrošača moraju da podnesu zahtev nadležnom organu koji zatim odlučuje o osnovanosti potraživanja i ocenjuje ponašanje trgovca. Neefikasnost ovakvog rešenja kolektivne zaštite može biti ilustrovana kroz činjenicu da je ukupno podnet 41 zahtev od početka primene ZZP (2014.) do trenutka izrade ovog izveštaja (maj 2017.).

Preporuka Evropske komisije 2013/396/EU ističe jasnu razliku između kolektivne tužbe za propuštanje i kolektivne tužbe za naknadu štete. Ona nije ograničena na potrošački kontekst jer obezbeđuje horizontalnu primenu opštih načela kolektivne zaštite u slučaju povrede prava garantovanih zakonom EU, a posebno u delu zaštite potrošača, konkurencije, investicija, životne sredine, ličnih podataka i finansijskih usluga. Horizontalna pravila o kolektivnoj zaštiti (recours collectif) ne postoje u srpskom zakonodavstvu. Nakon odluke Ustavnog suda (sredinom 2013.) da određene odredbe posebnog parničnog postupka za zaštitu kolektivnih interesa nisu u skladu sa Ustavom, nije učinjen nikakav dalji napor da se ova oblast uredi, čak ni kada je Zakon o parničnom postupku bio izmenjen i dopunjen u nekom drugom delu ili za neku drugu svrhu.

U Srbiji ne postoje pravila o sektorskoj kolektivnoj zaštiti potrošača u sudskom postupku.